More mogućnosti

Marija Ratković

Marija Ratković je književnica, teoretičarka i aktivistkinja. Piše za novine, film, televiziju i pozorište. Napisala je roman “Ispod majice” izbirku priča “Biologija mora” (u pripremi). Laureatkinja nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku 2020. godine i finalistkinja regionalnog konkursa za najbolju priču Lapis Histriae 2023. Uvek na strani mladih. Kupuje samo naše, obožava patike na ulici i štikle po kući. Još uvek uči.

Cipele uvek pokažu da li sam dorasla zadatku. Bar sam tako ranije mislila. Odrastajući u kući punoj knjiga i punoj cipela, vrlo rano sam znala da će to biti moj svet. Bio je neki album sa sličicama Sara Kej i u njemu je devojčica probala mamine stvari. Tako sam i ja. Najčešće kad nije tu. Prva naša razlika bilo je pitanje boje. Mama, kao odrasla žena nije nosila cipele u bojama koje sam ja volela – u ljubičastoj, roze, nebesko plavoj ili beloj. Nije imala čak ni crne cipele – sva njena obuća bila je jedna paleta brižno odabranih braon tonova. Bilo je bakarnih i bilo je kestenjastih, zagasitih drap ili sjajnih bordo, čak i teget.

Jedina cipela koju sam priznavala je cipela sa crteža – danas bi to zvali salonka sa špicastim vrhom i štiklom. Obuvala sam ih i učila da hodam. Tada nisam znala da nikad neću naučiti da hodam u štiklama. Mislila sam kad porastem, to znanje dođe samo od sebe.

Žene, sve žene
hodaju na štiklama.

Tako sam verovala, verovatno gledajući filmove jer ni sama u kući punoj cipela nisam imala oko sebe žene koje su neprekidno na štiklama. Moja mama je najlepše cipele ostavljala na poslu, a do škole je išla u svakodnevnim udobnim cipelama – kako bi se onda preodenula i školski čas od četrdeset pet minuta održala u savršeno izabranom stilu.

Sećam se i maminih žuljeva, obično leti, obično kada su cipele nove. Stavila bi nežnu opnu od jajeta na bolno mesto, pamtila sam taj savet kao tajnu između mene i nje, koja će mi zatrebati kad odrastem. I polako sam odrastala. Kada bi neko gledao moje slike, video bi zaista zavidnu kolekciju raznih lepih cipela koje nisu bile toliko dečije koliko sam insistirala da u njima trčim ili igram lastiš. Naravno sve su bile ravne, ali zaista nisu zaostajale za cipelama za odrasle. Štaviše, mislim da se u to vreme uopšte i nije puno polagalo na udobnost. Imala sam već desetak, dvanaest godina kada su se pojavile prve patike sa vazdušnim đonom. Taj period je počeo i nikad se nije završio – patike su bile i ostale moja omiljena obuća.
Ni sa patikama nije bilo lako i veći deo života nosila sam ružno premale patike, jer me je bio sram svojih velikih brojeva. Stručnjaci će reći da su se vremena promenila, da sada svi nose veće brojeve. Teško je međutim zaboraviti zabrinuta lica teta u prodavnicama obuće, Tužno okretanje i “nemamo nažalost ništa u tom broju” koje sam čula beskrajno puta u toku odrastanja. Bajka o pepeljugi za mene je bila samo još jedna potvrda da ništa lepo nije za mene.

Zauvek ću o sebi misliti kao o ružnoj i zloj maćehinoj ćerki koja po svaku cenu želi u staklenu cipelicu. Od prve plate – naravno poželela sam da kupim neku takvu – staklenu cipelicu. Mislila sam kako će cipele sada – kada sam konačno odrasla i radim – postati moja nova stvarnost. Verovala sam da ću na posao ići uvek u košulji i cipelama, da će patike ostati zauvek zaboravljene. Tako nije bilo naravno. Svet se menja, pa je i taj svet u koji sam ušla kao odrasla, ponudio radno mesto do koga se putuje 45 mnuta tramvajem, dubok sneg i blato kad je kiša. Nosila sam razne vrste čizama, ali uvek bih se vratila na patike. Sve to vreme nikad nisam prihvatila da ja nisam cipela osoba – mislila sam samo nisam našla prave. Možda je to, kada razmislim, slično kao i sa udajom iz bajke. Neke žene jednostavno nisu – te žene. Treba to sebi priznati.

Nije tačno da sve žene hodaju na štiklama.

Prva moja mama ne. Da, začudila sam se, ali rekla mi je da nikad nije volela da nosi cipele. Samo joj je bilo zabranjeno da nosi patike. Dosta sam se iznenadila, tim novim pogledom na nešto tako poznato – detinjstvo, porodicu, dom. Kuću sa štiklama u njoj.

Iako u svemu vodim veoma zanimljiv i čak veoma uspešan život, ne znam da objasnim koji je razlog što patim za cipelama koje mi stalno izmiču. Ponekad dok nosim danju cipele po Beogradu, prelazeći više od deset kilometara na štiklama sa teškom torbom u kojoj je uvek računar – brojim korake. Kao na nekoj vrsti maratona, trudim se da ispravim leđa, poboljšam hod, budem gracioznija, više razvijem listove. Hajde, možeš, moraš – pogledaj sve žene oko sebe. Govorim sebi i posle dođem kući i odahnem. Nikad, nikad mi nije postalo normalno, svakodnevno, nikad nisam osetila slobodnu noseći cipele. Samo užasnu ograničavajuću muku i trud – iz koraka u korak. Želim da budem neka nova, neka druga, bolja i odraslija Marija. Svaki put kad želim da se obradujem kupim cipele. Nosim ih jedan dan i ostavim. Nekad nosim samo po kući. Uvek se u njima slikam. Dopada mi se kako izgledam u cipelama. Ponesem ih kad želm da ostavim utisak, kad želim da i ostali vide tu drugu, bolju i odrasliju mene.

Ima jedna tužna priča o operskom pevaču koji je ceo život želeo da bude najbolji tenor na svetu. Bio je veoma posvećen i istovremeno ispunjen osećanjem neuspeha. Znam da većina ljudi zamisli nekog nesretnika kad tako kažem, ali ovde govorim o jednom od najboljih baritona na svetu – Tito Gobiju. Istina, nije bio tenor. Naravno, ne znamo da li je ta crtica da je Tito želeo da bude tenor tačna. I na kraju nije ni bitna. Glas nije usud. Enriko Karuzo je bio tenor koji je isto tako pevao i bariton. Nedavno sam čitala jednu disertaciju iz operske pedagogije o tranziciji iz baritona u tenor. Ako je moguće izmeniti sopstveni glas, iskreno ne razumem zašto sam ponekad tako fatalistična u vezi sa obućom.

Nisam to samo ja, čini mi se kao da nas društvo tera u to da stalno radimo na sebi – da budemo najbolja verzija. U stvari stalno patimo za onim što je teško, daleko dok istovremeno omalovažavamo udobno i blisko, svakodnevno. Dok ovo pišem i cipele na štiklu i ravne cipele, sandale i čizme me gledaju s polica i pitaju se kada će doći njihov red, a ja ih uredno nosim sa sobom, na putovanja ili izlaske, a najčešće ostanu u torbi. Njihovi đonovi su čisti i lepi, nekada potpuno neokrnjeni težinom tela konveksno zaobljeni prema asfaltu. Ne znam da li sebe lažem da ću ih nositi, ili volim da ih nosim pomalo, jer ne želim da ih se odreknem ni sad ni zauvek. Samo mi je bitno da su tu. Bitno mi je da postoje. Kao mogućnost.

Ostali blogovi

Tap tap tap

Tanja Vasojević Tokom svoje karijere uspešno je realizovala brojne projekte – u korporativnom svetu na različitim pozicijama i kao direktor

Cipelarnik

autor fotografije: Marko Krunić Luna Lu Luna Lu, autor TV i digitalnih formata. Prepoznatljiva po serijalima: Histerik, Glamurama, 
Štiklom u vrata,

More mogućnosti

Marija Ratković Marija Ratković je književnica, teoretičarka i aktivistkinja. Piše za novine, film, televiziju i pozorište. Napisala je roman “Ispod

Kada bi cipele znale da govore

Ana Tokin Ana Tokin je modna dizajnerka koja svoje poslovne početke vezuje za oblast marketinga. Odvažila se da nakon uspešne

Kako prepoznati kvalitetnu obuću?

Kada se posmatra na duže staze kupovina cipela, koje su možda malo skuplje, ali kvalitetne je nešto što se sigurno

...