Tap tap tap

Tanja Vasojević

Tokom svoje karijere uspešno je realizovala brojne projekte – u korporativnom svetu na različitim pozicijama i kao direktor komunikacija jedne od najvećih kompanija u Adria regiji, potom u agencijskom svetu, ali i u građanskim inicijativama. 
Učesnik i kokreator brojnih konferencija, kažu da je i istaknut govornik i moderator, predavač iz oblasti komunikacija, marketinga i (ličnog) brend(ing)a, predsednik i član različitih stručnih žirija, aktivan kreator sadržaja na mreži LinkedIn, neki bi rekli – uticajner.  
Jedan je od osnivača i član nagrađivanog Udruženja za promociju turističkih potencijala Srbije – Putujuća petorka, koje je na društvenim mrežama, još od 2016. godine, poznato pod imenom TrippinSrbija.

Vidim otkucaje svog srca kroz lepršavi materijal haljine. Diskretno se okrećem da vidim da li još neko uviđa da po srčanom ritmu ličim na crtane junake kad su zaljubljeni ili uplašeni.  Ne znam ni što to radim jer… sama sam.

Svi su TAMO.

Tražim lice u masi koje treba da mi da znak.  Tražim da vidim kako se kompletno lice kreće ka vratu.  Tražim samo taj jedan pokret koji pokreće čitav mehanizam.

I bi.

Nekoliko koraka me deli do mog mesta na sceni. Prvi je uvek najteži, uprkos sad već velikom iskustvu. Spuštam pogled naniže kako bih sigurno zakoračila.
Osmehnem se, srce već postaje hrabrije i velim samoj sebi, dabome ne naglas – „Tanja, ako ne bude dobro, bar imaš dobre cipele“.

I bi tako.

Furala sam se na ozbiljno kao dvadesetčetvorogodišnjakinja jer je posao to zahtevao.

„nemoj da štrčiš!“ 
„obuci suknju, nemoj pantalone“ 
„jako ti je lepo kad se isfeniraš“ 
„nemoj štikle, visoka si“ 
„nemoj ravno, štikle su elegantne“

Nizali su se dobronamerni saveti. Namerni sigurno.

A onda sam se ja namerila. Oslobodila. Okuražila. Vratila sebi.

Počela sam polako da začinjavam uniformu, dajući joj identitet.

Element, po element, Lilu.

I od tad pa sad već punih 10 godina, u svakom meni veoma važnom poslovnom trenutku, Lilu cipele su bile sa mnom. Čak sam sebi dozvolila da umislim da sam kuma jednom modelu, koji sam nazvala – dobermanke. A vi ih sad pronađite, pa mi javite jesam li dobro kumovala.

Lilu cipele nisu samo modni dodatak; one su bile i ostaće moja priča – o odrastanju, ulasku u surov svet biznisa, o hrabrosti da u njemu ostanem dosledna sebi, o tome da su deo svakog mog uspeha, ispričana korak po korak.

U njima se osećam kao kod kuće. Tri puta sam lupnula petama. Jer „There’s no place like home.“