Kada bi cipele znale da govore

Ana Tokin

Ana Tokin je modna dizajnerka koja svoje poslovne početke vezuje za oblast marketinga. Odvažila se da nakon uspešne dvadesetogodišnje karijere ipak krene stopama svojih modnih snova. Pokrenula je brend Ana Tokin i dizajnira vanvremenske haljine koje ne prate trendove. Anine haljine su odraz njenog boemskog, romantičnog i iskrenog pogleda na svet. Pored marketinga i dizajna, Ana izuzetno lepo piše i redovno objavljuje kratke priče i svoje misli preko društvenih mreža, te se mi njeni obožavatelji nadamo i nekom dužem štivu u obliku knjige.

Kada bi cipele bila živa bića i znale da pričaju, šta bi nam sve rekle? Da li bi nam rekle gde su sve skitale, čega su se nagledale, po kojim su se žurkama motale i kako su se usput provodile? Da li sam ih ostavljala umazane i prašnjave posle celovečernjeg đuskanja ili su izglančane odlazile na počinak? Koliko su se puta popele na prste prilikom prvog poljupca i postavile mi lopovske da budem za pedalj viša? A koliko su se samo puta izule ispod stola, umorne i obnevidele od dugih šetnji? Nekada bih sigurno slušala sve te priče kao da se nisu desile meni, jer sam bila u raznim bezglavim stanjima tokom života i realno, nekih se priča ni ne sećam. Ali da one znaju da govore, sigurno bi me podsetile. Pitanje je samo da li bih ja volela svega da se setim? Možda i ne bih.

1990. godine sam završila srednju školu. Još uvek nisam znala koji ću fakultet da upišem. Ništa me nije specijalno interesovalo i istovremeno, sve me je zanimalo. Lagano pogubljeno stanje, onako kako se uglavnom većina oseća u tim godinama. Manjak mozga i višak hormona. Kažem tati kako bih da pauziram godinu dana pre nego što nastavim sa školovanjem. Dam mu ja tu neke razloge koji imaju smisla, i neke koji nemaju baš mnogo veze sa mozgom. Objasnim da bih da putujem po Evropi, vidim svet i upoznam neke nove ljude. Oduvek sam imala veliku sreću sa roditeljima. Negovali su moju individualnost i avanturistički duh, bez nametanja svoje volje. I tako u septembru 1990. godine tata i mama kažu “Može” i ja krenem u svoju prvu samostalnu pustolovinu. Prva stanica je bila Prag.

U to vreme su se nosile ‘kanadjanke’. Žute cipele za kanadske drvoseče kojih nije bilo da se kupe u Beogradu, ali zato ih je u Pragu bilo na izvolte. Svaka druga radnja ih je imala, doduše sve veliki brojevi za muškarce. Rešim ja da ih kupim bez obzira što je najmanji broj 43. U to vreme, a i sada, ja nosim 38. Tražim prodavcu da mi ih iznese, izvučem levu iz kutije, jer leva noga mi je za nijansu veća od desne, sednem na stolicu, obučem je i stanem ispred ogledala. Vidim ogromna mi je, izgledam kao luda Nasta. Već znam da će mama da me ispljuje kada me bude videla, reći će da treba da idem da se lečim i ako je sretnem na ulici dok sam u njima, da mi ne padne na pamet da joj se javim. Tata bi verovatno rekao nešto u stilu: “Maco, ti ćeš da postaviš novi trend. Ako ti se sviđaju, nosi ih, šta te briga”. Tata je oduvek mislio da je svaki moj potez koji sam povlačila u životu u najmanju ruku nešto najgenijalnije što svet može da vidi. Od njega sam samo dobijala podršku i dobre vetrove, a mama je bila onaj kontra teg. Razum i logika sa druge strane. Rekla bih da je to dosta dobra porodična kombinacija da od tebe ispadne koliko – toliko normalna osoba. Sa nogama na zemlji i punom glavom snova. Nije to loša podela stvari, kada pogledam danas sa ove distance.

I kupim ih. Prodavac nije trepnuo prilikom prodaje, makar nisam videla nikakvu reakciju. Samo on zna šta je sve pomislio u tom trenutku. Nisam ih dugo nosila, jedno kratko vreme u Beogradu, samo da me mine želja. Znala sam da ne mogu baš da mi postanu omiljeni par, jer da se ne lažemo, stajale su mi nakaradno, pa sam rešila da ih poklonim svom drugu, Bogdanu Turudiji. Baš se obradovao, nije očekivao takav poklon. I to nije bio nikakav povod, ni rodjendan, ni Nova godina, nego samo jedno obično popodne kada sam mu pokazivala svoj cipelarnik.

Eto, da su recimo te ‘kanadjanke’ znale da govore, da li bi bile srećne što su kod mene završile? Što su vozom otputovale u neku drugu zemlju i nastanile se u cipelarniku pored ženske obuće? Ili bi se prekstile, da su umele da se krste, i tri puta coknule kao što je to moja majka uradila kada me je prvi put videla u njima?

I danas umem da kupim broj veće cipele ako mi se sviđaju, a nema mog broja. Uguram uložak, dodam malo vate ako to situacija nalaže i nosim ih. Ne razmišljam šta će svet da kaže ako vidi da su mi velike, jer znam da pravi ljubitelji obuće razumeju šta znači kada se zaljubiš u neke cipele. Nije to nikakvo racionalno stanje koje može da se objasni logičkim putem. To je na nivou stampeda leptirića koji ti razvaljuju stomak i ne ostavljaju te na miru dok taj par obuće ne završi na tvojim nogama.

“You may say I’m a dreamer, but I’m not the only one”.

Ostali blogovi

Tap tap tap

Tanja Vasojević Tokom svoje karijere uspešno je realizovala brojne projekte – u korporativnom svetu na različitim pozicijama i kao direktor

Cipelarnik

autor fotografije: Marko Krunić Luna Lu Luna Lu, autor TV i digitalnih formata. Prepoznatljiva po serijalima: Histerik, Glamurama, 
Štiklom u vrata,

More mogućnosti

Marija Ratković Marija Ratković je književnica, teoretičarka i aktivistkinja. Piše za novine, film, televiziju i pozorište. Napisala je roman “Ispod

Kada bi cipele znale da govore

Ana Tokin Ana Tokin je modna dizajnerka koja svoje poslovne početke vezuje za oblast marketinga. Odvažila se da nakon uspešne

Kako prepoznati kvalitetnu obuću?

Kada se posmatra na duže staze kupovina cipela, koje su možda malo skuplje, ali kvalitetne je nešto što se sigurno

...