Cipelarnik

autor fotografije: Marko Krunić

Luna Lu

Luna Lu, autor TV i digitalnih formata. Prepoznatljiva po serijalima: Histerik, Glamurama,  Štiklom u vrata, POPodne, Talija, Luna park i ŠBB KBB. Piše kolumne od 1994. u  kontinuitetu – sve do danas kada je aktuelna ona Ponedeljkom na portalu Nova.rs. Obećava  treću knjigu – „Čudna devojka (Žitije jedne Šindivile)“, ali nema jasan deadline – pa pomera  stalno završetak prve ruke. Prvih 50 godina života provela je na štiklama na Dorćolu, a ovu  drugu polovinu provodi kao Zemunka na ravnom u šetnji pored Dunava psa Oktavijana.  Poseduje ozbiljnu kolekciju cipela i riznicu umetničkih dela savremene umetnosti.  Gospodarica je srećnih predmeta 20.veka. Svakodnevno popravlja uspomene i po  narudžbini.

Obično neobično je to da pojmovi koje obožavam nose i imena sastavljena od savršenih rasporeda slova. Ljubav. Marmelada. Ladolež. Pas. Slavuj. Svetokret. Tirkiz. Biser. Duša.

Mada, postoje i iznimke tom pravilu. Cipele. I nije neka reč. A toliko ih volim. Niti obuća niti gilje – ne zvuče mi nikako, a ne mogu da im odolim. I tako je od početka mog čovečanstva. Moje prve omiljene cipele bile su lakovane. Stigle su iz Italije. Prvi koraci i prvi modni šizovi uz dedu Momčila. U, tek on je bio pravi „fashion freak“. Gospodin od uglancane pete do šešira. Mama je od svog oca nasledila stil. Prenosio se kao i mnogo toga i lepog i ružnog kroz porodično stablo. Kada sam pitala mamu šta joj se dopalo na tati Vladislavu – rekla je imao je besprekorne cipele. Kod muškarca prvo pogledaj šta nosi na nogama – model, ali i naročito stanje u kome je obuća. To je bila ta lekcija. Bila je SFRJ. Nismo odrastali u patikama. Bilo tako vreme.

autor fotografije: Braca Nadeždić

Kao devojčica – kod bake Milice tatine mame – imala sam opsesiju njenim štiklama. Uvlačila bih svoja mala stopala i vukla tamo vamo salonke na špic. Svi bi se smejali – odmahivali glavom i govorili – „Kakva će ovo da bude šindivila!“ Kako sam rasla – taj bledo roza par mi je takoreći srastao sa stopalom. Milica bi mi držala časove kako se hoda u njima – sa sve knjigom na glavi. Knjiga je bila žutih korica – „Hiljadu zašto – hiljadu zato.“ To su bile moje prve štikle koje sam prohodala od Dorćola do bašte SKC-a.

Najvažnija caka koju devojka može da ukapira je da korak pruža iz kuka – tad se desi magija opevana u pesmi stihovima „Kad hodaš ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ.“

Kod cipela je najvažnije kako im je centrirana štikla. Džaba ti i najskuplje i najpopularnije modne marke ako ti u tim cipelama ne možeš da plešeš, vrckaš, pružiš korak i ako čvrsto ne stojiš na svojim nogama.

Teško je ljudima 21. veka objasniti estetiku i etiku 20. veka. Kako nekom na primer objasniti red ispred „nanulara“ u Višnjićevoj ulici. O, koliko su te nanule bile seksi. Izdizajnirane iz jednog komada drveta, takoreći na keca – sa sve platformom. Nimalo robusne – već delikatne.

I bile su poslušne –
služile su iz ljubavi.

Nije bilo potrebno da im se pevaju stihovi – „Ne klepeći nanulama“ – toliko su dobro bile pendžetirane da su bile nečujne.

Veza između dva milenijuma mogla bi biti Keri Bredšo. E, ta je kriva što sam u mom zlatnom dobu kada sam zarađivala najviše potrošila sve pare na paprenu obuću. Tada nisam znala da je trebalo investirati u tašne. Njima raste vrednost – vremenom. Ali, nije mi žao. Kolekcija je tu. Povremeno ih izvedem u šetnju. Doći će i njihovih pet minuta. Makar u „Svaštarnitzzi“ koju ću otvoriti kad tad sasvim blizu Dunava. Biće to mešavina second hand šopa i galerije, koja pride po narudžbini popravlja uspomene i otvara nove percepcije, otvara nove apetite i pokreće čulni metabolizam.

Hvala Bogu što mi u tranziciji sa vrtoglavih štikala u udobno ravno pomaže cipelarnica „Lilu“.

Nekada davno u Veneciji postojao je jedan mađioničar koji je na elegantnu cipelu navukao plišane i satenske čarape. Zvao se Filip Modelo. To je moj omiljeni model čizama za ceo život. Čarapa na štiklu. U svim dezenima i bojama.

Kao neko ko je odrastao na panku – ne mogu da odolim ni dobrim cokulama, kao ni motorciklističkim čizmama.

A kao dete osamdesetih – svako mora imati par kaubojki. Pa krajem maja iskombinovati ih na mini teksas suknju.

Ma, lepota života.

„Lepe devojke prolaze kroz grad“ – može biti saundtrak ovog kadra. Dok ulice mirišu na čaj od lipe.

I, priznajem – u doba sopstvene zrelosti posle pedesete maštam o životu u japankama. Bila sam u Brazilu gde je ova vrsta obuće nastala što je zaista zbunjujuće zašto se ne zovu brazilke. Ali, do te konfuzije je verovatno došlo zbog gejši. Njihov sitni korak je doprineo da nam ne padne na pamet da posumnjamo u zemlju porekla.

Kao neko ko je skoro 40 godina proveo na štiklama tek učim da vidim lepotu u ravnoj obući. A da izaberem patike – teško mi je – kao da rešavam zadatak iz kvantne fizike. Zato se držim bokserskih patika. Bile su jedne „Puma“ – jako mi je žao što nisam kupila desetine istih modela.

Kažu da kada otvorimo flašicu parfema pokrenemo sećanja na vreme kada smo ga stavljali – a ja pogledam u cipele na fotografiji i setim se tačno trenutka kada sam ih odobrala, kome sam u njima trčala u zagrljaj i kakav mi je bio subjektivni osećaj u tom trenutku života.