Ko ne voli cipele, ne voli ni ljude

Jelena Karakaš

Po ubeđenju optimista. Po opredeljenju radoznala. Po profesiji novinar (mada često misli da je negde pogrešila). Multitasker, google master. Nepopravljivi zaljubljenik u print koji grešno uživa u vrućoj digitalnoj aferi. U svetu lifestyle magazina je skoro dve decenije, od L’Officiel-a, preko Elle-a i Buro-a, sve do današnje pozicije glavne urednice print izdanja magazina Marie Claire. Nikada nije uspela da radi samo jedan posao u jednom trenutku i uporno žonglira zadacima i hobijima praveći od svega toga jedan životni origami koji samo ona razume. Putuje toliko da njene komšije sumnjaju da je stjuardesa. Prijatelji je zovu za travel preporuke i gradova gde nikada nije bila. Njena misija? Da učini lepim sve(t) oko sebe.

Iskreno, tek sam pre nekoliko godina zaista uvidela u kolikoj meri mene cipele određuju, i koliko (koliko!) mi je ta kategorija bitna. Obuća je neki moj način da zaista ostanem uzemljena, čak i na tankoj dvanaestici. Nego, eto, nikada nisam razmišljala o tome, nešto kao disanje, tu je i dobro je, hajmo dalje.

Moja najranija sećanja tiču se mode, u šav bih umela da opišem najdraži beli kardigan (vrlo ne-beo kad su mi ga roditelji rezignirano bacili dok sam se durila u ćošku), kariranu haljinu sa Petar Pan kragnom i crvenim dugmićima u obliku kruške, metalik helanke sa ružičastim printom elektro palmi, pa čak i kompletić sa belom košuljom i melanž mini suknjom koji sam nosila za četvrti rođendan. A onda, oh o njima bih bih mogla da vezem i vezem…o najsavršenijem paru cipela koji se ikada pojavio u mom životu.

Ravne sandale, peep toe izrez, malena mašnica iznad, najnežnija bledozelena boja, lagana tekstura koja se tek nazire ako se baš zagledate, podesivi kaišić oko pete sa srebrnom šnalicom. Par obuće koji lako možete da zamislite na devojci koja se u damskoj haljini sprema da osvoji svet. Ali ja tada nisam imala ni pet godina, ali sam imala volje da pomerim planine zbog tog para. Recimo da sam neutešno ridala na hladnom podu radnje, sve dok potpuna sramota nije naterala moju majku da pruži novčanik i spakuje ih u kesu. I zaista, nosila sam ih do apsolutnog raspada.

Fast forward, godina je 2010. glava je nemirna, puna ideja, u opštoj sam histeriji da lansiram blog, svrbe me prsti, vrtim se u krug u pokušajima da pronađem naziv i bacim se u kodiranje o kome ništa ne znam (P.S. Karakaš blog 2.0 stiže baš, baš uskoro). I onda – bam! „Ko ne voli cipele, ne voli ni ljude“. Najzabavnije je što skoro nikada nisam pisala o cipelama na blogu. Što me nije sprečavalo da kupim baš svaki par koji mi zapadne za oko. Čini mi se da do 2015. godine i nisam posedovala par patika – šta bih sada dala za tu volju da se sa beogradskom kaldrmom borim na stabilnoj šestici u špic u narandžastom laku, dok trčim sa obaveze na obavezu.

Jeste, sada me mnogo češće viđate u casual patikama, ali to ne znači da sam imala lobotomiju. I dalje kupujem cipele nesmanjenim žarom, sa puno veselja i nula griže savesti, uvežbanim potezom pružim karticu, oštro iz zgloba. Ali sad iz čiste zabave, biram ih poput sumanute svrake, uzimam one najsjajnije, najposebnije, sa kristalima, perjem, u bojama, na pruge, pepito, sa šljokicama. I svake nosim kao da je najnormanija stvar na svetu da ih prošetam do restorana u podne, usput odbijajući zrake sunca poput disko kugle. Prilično sam sigurna da su papuče na štiklu u špic koje nosim uporno i uporno, zapravo iz bridal kolekcije. Ne igram po pravilima.

Za mene je život da se u specijalnim kreacijama gazi svaki dan.

Kada je sve obično, možda čak i bezveze, e baš tada! Otvorim cipelarnik i dodam ljubičaste šljokice na stopala, i odmah je sve bolje.